Iranske žene: istorija prava, represije i otpora

Pre 1979: pola veka postepenih dobitaka

Iranske žene su izborile pravo glasa 1963. godine, deset godina pre žena u Švajcarskoj. Bile su ministarke (Farohru Parsa, Mahnaz Afkami), ambasadorke, sudije i senatorice. Zakon o zaštiti porodice iz 1967. Zakon o zaštiti porodice – proširen 1975. – podigao je starosnu granicu za brak na 18 godina za devojčice, ograničio poligamiju na slučajeve odobrene od strane suda i učinio razvod sudskim procesom, a ne muškim prerogativom. Do 1978. žene su činile trećinu studenata i četvrtinu državne službe.

Februar 1979: povlačenje

Dana 26. februara 1979, dve sedmice nakon revolucije, ajatolah Homeini je suspendovao Zakon o zaštiti porodice. Dana 3. marta zabranio je ženama da budu sudije. Dana 7. marta doneo je dekret o obaveznom hidžabu za žene na radnim mestima u državnoj upravi. Dana 8. marta – Međunarodni dan žena – desetine hiljada žena u Teheranu marširale su u najvećem spontanom protestu ranog revolucionarnog perioda. Povlačenje je bilo taktičko: do 1983. Islamski krivični zakonik (član 102, kasnije 638) kriminalizovao je svaku ženu koja se pojavi u javnosti „bez odgovarajućeg hidžaba”, segregirao škole, plaže, sport i javni prevoz, i spustio starosnu granicu za brak za devojčice na 9 godina (povećana na 13 godina 2002, gde je i danas).

Pravni status Iranskih žena danas

• Hidžab: obavezan od 1983. Zakon o čednosti i hidžabu iz 2024. Zakon o čednosti & hidžabu povećao je kazne na novčane kazne od ~8.500 američkih dolara, do 10 godina zatvora, oduzimanje vozila, zabranu putovanja i bičevanje.
• Brak: zakonska starosna granica 13 godina za devojčice (niža uz očev pristanak i sudijski potpis). Supruzi je potrebna pismena dozvola muža za pasoš, putovanje u inostranstvo i mnoge oblike zaposlenja.
• Razvod: jednostrano pravo muža. Žena mora da dokaže okrutnost, napuštanje, zavisnost ili da otkupi svoju slobodu kroz hul', predajući svoj mahr.
• Starateljstvo: prelazi na oca kada dečak napuni 7, a devojčica 9 godina; nakon očeve smrti, na njegove muške rođake, a ne na majku.
• Nasleđivanje: žene nasleđuju polovinu udela koji pripada muškim naslednicima istog stepena srodstva.
• Sudsko svedočenje: svedočenje žene vredi pola muškog; u nekim kategorijama (ubistvo, hudud) nije dozvoljeno.
• Javne funkcije: ženama je zabranjeno da budu predsednice (član 115 rezerviše to mesto za režal, „muškarce”), članice Saveta čuvara, Stručne skupštine i viših sudskih funkcija.
• Stadioni: ženama je bio zabranjen pristup fudbalskim stadionima do 2019. godine, a i dalje im je dozvoljen samo u odvojenim blokovima sa ograničenim kvotama.

Paradoks obrazovanja i zaposlenja

Iranske žene spadaju među najobrazovanije u Zapadnoj Aziji. One čine više od 60% svih studenata i većinu diplomaca u medicini, biologiji i humanističkim naukama. Ipak, njihov udeo na formalnom tržištu rada već dve decenije oscilira između 13% i 17% — što je jedna od najnižih stopa na svetu. Država troši svoje prihode od nafte na obrazovanje žena, a zatim im zabranjuje da pevaju u javnosti, plešu u javnosti, voze bicikl u javnosti ili obavljaju najviše funkcije koje bi im njihove kvalifikacije inače otvorile. Taj jaz je zaštitni znak politike Islamske Republike prema ženama.

Pet decenija otpora

Otpor nikada nije prestao. Kampanja Jedan milion potpisa (2006) prikupljala je potpise za ukidanje diskriminatornih zakona; osnivačice Parvin Ardalan, Noušin Ahmadi Horasani i Nasrin Sotude su završile u zatvoru. Masih Alinežad je pokrenula Moja skrivena sloboda (2014) i Beli utorci (2017). Vida Movahed stajala je na kutiji za komunalne usluge u Ulici Engelab u decembru 2017. i mahala belom maramom na štapu — slika koja je dala ime Devojkama sa Ulice Engelab. Nobelove nagrade za mir Širin Ebadi (2003) i Narges Mohamadi (2023, dodeljena u zatvoru Evin) dale su pokretu dva njegova najjavnija lica.

Mahsa Džina Amini i ustanak 2022–2026

13. septembra 2022. Patrola za usmeravanje uhapsila je Mahsu Džinu Amini, 22-godišnju Kurdkinju koja je posetila Teheran, zbog „nepravilnog” hidžaba. Preminula je u pritvoru 16. septembra. U roku od nekoliko sati žene u Sakezu su na njenoj sahrani strgnule marame sa glave. U roku od nekoliko dana slogan Žena, Život, Sloboda — Zan, Zendegi, Azadi proširio se na više od 160 gradova. UN-ovi posmatrači dokumentovali su preko 551 smrti u protestima (71 dete) i više od 22.000 hapšenja do februara 2023; do februara 2026. ukupni brojevi dostižu preko 42.000 ubijenih i više od 100.000 pritvorenih (vidi Dve noći). Među mrtvima su Nika Šakarami (16), Hadis Nadžafi (22, pogođena šest puta), Sarina Esmailzadeh (16), Kijan Pirfalak (9) i Armita Geravand (16, ubijena od strane sprovodilaca hidžaba u teheranskom metrou).

Međunarodna presuda

UN Nezavisna međunarodna misija za utvrđivanje činjenica o Islamskoj Republici Iran zaključila je u martu 2024. da je država počinila zločin protiv čovečnosti – rodni progon, pored ubistva, mučenja, silovanja i prisilnog nestanka. Eksperti UN za ljudska prava posebno klasifikuju Zakon o čednosti i hidžabu iz 2024. kao „rodni aparthejd”. Mandat Misije obnovljen je 2025; njena baza dokaza sada premašuje 38.000 svedočanstava i forenzičkih predmeta.

Imenovane žene, a ne brojevi

Represija nad iranskim ženama ima imena. Otpor ima imena. Smisao ove arhive jeste da obe liste ostanu otvorene. Čitajte ih u In Memoriam, Licai spomenicima. Nekoliko je prikupljeno ispod kao polazna tačka – svako ime vodi do dužeg zapisa.

• Farohru Parsa — prva iranska ministarka u kabinetu; pogubljena 8. maja 1980.
• Mona Mahmudnizhad — 17-godišnja bahaistička učenica; obešena u Širazu, 1983.
• Zahra Kazemi — iransko-kanadska fotoreporterka; mučena do smrti u zatvoru Evin, 2003.
• Rejhane Džabari — obešena 2014. zbog ubistva obaveštajnog oficira koji je pokušao da je siluje.
• Nasrin Sotude — advokatica za ljudska prava; osuđena na 38 godina i 148 udaraca bičem zbog odbrane klijenata na protestima zbog hidžaba.
• Narges Mohamadi — dobitnica Nobelove nagrade za mir 2023; izdržava više uzastopnih kazni u zatvoru Evin.

Često postavljana pitanja

Diskriminacija kao zakonodavstvo

Najčešća zabluda o pravima žena u Iranu jeste da je problem konzervativna kultura. Problem je zakon. Žena koja uđe u sudnicu, pasošku službu, brakorazvodnu raspravu ili spor oko starateljstva nailazi na pravila koja polaze od nejednake pravne sposobnosti, a ta pravila sprovode institucije s oružjem.

Od zakona do ulice

Sprovođenje zakona o odevanju prošlo je kroz tri faze. Tokom 2000-ih i 2010-ih bilo je fizičko i lično: moralna policija patrole, usmena upozorenja, pritvor u centrima za „usmeravanje”. Nakon septembra 2022. patrole su postale politički skupe, a sprovođenje se prebacilo na tehnologiju i administraciju — saobraćajne kamere koje povezuju lica sa podacima o vozilima, SMS upozorenja, bankovna i vozačka ograničenja, zatvaranje radnji koje uslužuju neobavezane mušterije. Treća faza, od 2024. nadalje, dodala je strože zakonske kazne uz nominalno smanjenje uličnih sukoba. Efekat je da je nepoštovanje postalo masovno, vidljivo i kažnjavano finansijski, a ne fizički — ali osnovna obaveza nikada nije ukinuta.

Vek organizovanog otpora

• 1979. Desetine hiljada žena marširaju u Teheranu protiv nametanja obaveznog hidžaba na Međunarodni dan žena, nedeljama nakon revolucije.
• 2006. Kampanja „Milion potpisa” traži ukidanje diskriminatornih zakona putem peticija; organizatorke su procesuirane.
• Od 2014. nadalje. Onlajn kampanje dokumentuju svakodnevno nepoštovanje; „Devojke sa ulice revolucije” stoje neobavezane na komunalnim kutijama od 2017. i dobijaju zatvorske kazne.
• 2018-2021. Advokati koji brane neobavezane žene, uključujući Nasrin Sotude, sami su zatvoreni sa kaznama koje traju decenijama.
• Septembar 2022. Smrt Mahse Amini u pritvoru pokreće Žena, život, sloboda, prvi ustanak u istoriji Islamske Republike eksplicitno usredsređen na telesnu autonomiju žena.
• 2023-2026. Masovno nepoštovanje nastavlja se i nakon ubistava iz januara 2026., s tim što su žene bile istaknute među pritvorenima, osuđenima i pogubljenima.

Izračunata cena

Žene i devojke su preterano zastupljene među dokumentovanim žrtvama poslednje četiri godine u odnosu na njihov udeo u uličnim protestima, jer su bile i simbol pokreta i meta politike koja žensku vidljivost tretira kao bezbednosnu pretnju. Arhivska baza podataka o žrtvama beleži njihove slučajeve pojedinačno, a In memoriam sadrži imena. Među njima su devojčice školskog uzrasta — Nika Šakarami sa 16 godina, i desetine drugih koje su dokumentovali Amnesty International i Iran Human Rights — čiju je smrt država pripisivala padovima, samoubistvima ili postojećim bolestima sve dok forenzički i svedočanski dokazi nisu rekli drugačije. Ti suprotstavljeni navodi su izloženi tvrdnju po tvrdnju na stranici za poređenje.

Često postavljana pitanja

Da li je obavezni hidžab zaista propisan iranskim zakonom?

Da. Primenjuje se od 1979. godine i kodifikovan je u krivičnom zakoniku, uz dodatne zakone o sprovođenju koji proširuju kazne na novčane kazne, uskraćivanje javnih usluga, oduzimanje vozila i identifikaciju putem kamera. Stranica o zakonu o hidžabu prati zakonodavnu istoriju.

Sa koliko godina devojčica postaje krivično odgovorna u Iranu?

Devet lunarnih godina za devojčice i petnaest za dečake, što je jedan od najnižih pragova na svetu i više puta predmet kritika UN, uključujući slučajeve u kojima su devojčice suočene sa smrtnim optužbama.

Može li Iranka da putuje ili radi bez dozvole?

Udata žena zahteva muževljevu saglasnost za dobijanje pasoša i putovanje u inostranstvo, a muž može zakonski zabraniti supruzi određena zaposlenja. Ove odredbe ostaju na snazi uprkos decenijama kampanje.

Kako zakon tretira svedočenje žene?

U mnogim kategorijama slučajeva, svedočenje dve žene se tretira kao ekvivalentno svedočenju jednog muškarca, a naknada za smrt ili povredu žene istorijski je postavljena na polovinu naknade za muškarca, uz delimične reforme u slučajevima vezanim za saobraćaj.

Kakva je bila uloga žena u ustancima 2022. i 2026. godine?

Žene su bile inicijatorke i simbol oba. Žena, život, sloboda — Zan, Zendegi, Azadi — počelo je smrću Mahse Amini u pritvoru moralne policije, a žene su predvodile proteste, akcije šišanja kose i skidanja marama, i veliki deo dokumentacije, uz nesrazmernu cenu u smrtima, pritvaranjima i kaznama.

Kakav je bio međunarodni odgovor?

Iran je uklonjen iz Komisije UN za status žena u decembru 2022. godine, a Savet UN za ljudska prava osnovao je nezavisnu misiju za utvrđivanje činjenica koja je pronašla zločine protiv čovečnosti, uključujući rodni progon.