Key facts
- U 2023. godini Iran je pogubio najmanje 834 osobe, što je porast od 43% u odnosu na prethodnu godinu.
- Mohammad Ghobadlou pogubljen je 23. januara 2024. uprkos dijagnozi mentalne bolesti i apelima UN.
- Revolucionarni sudovi donose smrtne presude na tajnim ročištima koja često traju manje od 30 minuta.
- Najmanje 22 žene pogubljene su u Iranu tokom 2023. godine, što je najviši broj od 2014.
- Etničke manjine poput Baludža i Kurda čine nesrazmerno velik udeo pogubljenih u odnosu na broj stanovnika.
- Član 681 Krivičnog zakona Irana koristi optužbe poput 'Efsad-fel-Arz' (kvarenje na zemlji) za smrtne presude.
- Navid Afkari, rvač, pogubljen je 12. septembra 2020. nakon što je svedočio o torturi u zatvoru Adel-Abad.
Sistematska primena smrtne kazne u modernom Iranu
Tema iran pogubljenja predstavlja jedan od najtežih izazova za globalne organizacije za ljudska prava. Od islamske revolucije 1979. godine, smrtna kazna je ostala centralni stub pravosudnog sistema Islamske Republike. Tokom decenija, hiljade ljudi je stradalo pred streljačkim vodovima ili na vešalima, često bez minimalnih procesnih garancija. Organizacije poput Iran Human Rights (IHR) i Amnesty International kontinuirano dokumentuju kako se ovi procesi ubrzavaju u kriznim periodima, služeći kao direktan odgovor države na unutrašnju nestabilnost i građanski neposlušnost.
U poslednje dve godine, intenzitet egzekucija dostigao je alarmantne nivoe. Prema podacima Abdorrahman Boroumand Centra, broj pogubljenja u 2023. godini bio je najveći u poslednjih osam godina. Ovaj trend se nastavio i u 2024. godini, gde je samo u januaru zabeleženo više desetina izvršenja. Cilj ovakve politike nije samo kažnjavanje kriminala, već i slanje jasne poruke stanovništvu da će svaki oblik otpora biti sankcionisan najstrožom mogućom kaznom, čime se stvara atmosfera konstantnog straha.
Revolucionarni sudovi: Arhitektura nepravde
Revolucionarni sudovi su ključna karika u lancu iran pogubljenja. Uspostavljeni kao privremeni organi nakon revolucije, postali su trajna tela za procesuiranje političkih delata, špijunaže i 'kvarenja na zemlji'. Ovi sudovi funkcionišu van standardnih pravnih okvira, gde sudije, koje često imaju versko a ne pravno obrazovanje, poseduju apsolutnu moć. Postupci su zatvoreni za javnost, porodice često ne znaju kada se suđenje održava, a presude se neretko donose na osnovu tajnih izveštaja obaveštajnih službi (MOIS) ili Revolucionarne garde (IRGC).
Jedan od najmračnijih aspekata je pravo na odbranu. U političkim slučajevima, optuženima je zakonski uskraćeno pravo da angažuju nezavisne advokate. Umesto toga, moraju izabrati branioce sa 'liste člana 48', koju je odobrila sudska vlast. Ovi advokati često deluju kao asistenti tužilaštva, nagovarajući optužene da priznaju krivicu u nadi za blažu kaznu, koja na kraju nikada ne stigne. Primer Mohsena Shekarija, koji je pogubljen u decembru 2022. godine zbog učešća u protestima, pokazuje brzinu kojom ovi sudovi rade: od hapšenja do vešala prošlo je manje od tri meseca.
Suđenja pred Revolucionarnim sudovima u Iranu ne ispunjavaju ni najosnovnije međunarodne standarde pravičnog postupka.
Dokumentovanje torture i iznuđenih priznanja
Srž svakog procesa koji vodi do iran pogubljenja je priznanje. U nedostatku forenzičkih dokaza ili svedoka, sudovi se oslanjaju isključivo na reči samog optuženog. Međutim, istraživanja organizacije Human Rights Watch pokazuju da su ova priznanja gotovo uvek proizvod sistematske torture. Zatvorenici u objektima kao što su ozloglašeni odeljak 209 zatvora Evin ili zatvor Rajai Shahr, podvrgavaju se batinanju, vešanju za ruke, seksualnom zlostavljanju i dugotrajnoj izolaciji dok ne potpišu unapred napisane izjave.
Nakon potpisivanja, ova priznanja se često snimaju i emituju na državnoj televiziji IRIB u formatu 'dokumentarnih emisija'. Ovo služi za unapred pripremljenu demonizaciju žrtve pre zvanične presude. Slučaj rvača Navida Afkarija šokirao je svetsku javnost; on je pre smrti uspeo da prokrijumčari poruku iz zatvora u kojoj je rekao: 'Traže vrat za svoje omče'. Njegovo pogubljenje 2020. godine, uprkos jasnim dokazima o mučenju i ogromnom međunarodnom pritisku, pokazalo je brutalnu odlučnost iranskog pravosuđa.
Pogubljenja kao alat protiv etničkih manjina
Statistika o iran pogubljenjima otkriva duboku diskriminaciju prema etničkim i verskim manjinama. Baludži, Kurdi i Arapi iz Ahvaza čine disproporcionalno veliki procenat pogubljenih. Region Sistan i Baludžistan, jedan od najsiromašnijih u zemlji, redovno je poprište masovnih egzekucija pod maskom borbe protiv trgovine drogom ili sunitskog ekstremizma. Tokom 2023. godine, pripadnici balučke manjine činili su oko 20% svih pogubljenih, iako čine samo oko 5% stanovništva Irana.
Ovi procesi se često koriste za kažnjavanje političkog aktivizma unutar manjinskih zajednica. Kurdski politički zatvorenici, poput Pejmana Fatehia i njegovih drugova koji su pogubljeni u januaru 2024., redovno su optuživani za saradnju sa stranim obaveštajnim službama bez ikakvih javno dostupnih dokaza. Za ove grupe, sudski sistem nije mesto pravde, već produžena ruka represivnog aparata koja nastoji da uguši svaki zahtev za autonomijom ili osnovnim pravima, često koristeći optužbe za 'oružanu pobunu' (baghi).
Uloga zatvora Evin i Rajai Shahr u istoriji represije
Zatvori u Iranu nisu samo mesta lišavanja slobode, već simboli državne moći nad telom i duhom pojedinca. Zatvor Evin u Teheranu, poznat po svom 'univerzitetskom' krilu gde su zatvarani intelektualci, decenijama je centar političke represije. Ovde se sprovode ispitivanja koja prethode iran pogubljenjima, a uslovi su dizajnirani da slome volju zatvorenika. Nedostatak medicinske nege, pretrpane ćelije i uskraćivanje kontakta sa porodicom standardni su alati pritiska na zatvorenike da prihvate lažne optužbe.
Zatvor Rajai Shahr u Karadžu, pre nego što je delimično zatvoren 2023. godine, bio je glavno mesto za izvršenje smrtnih kazni. Svake srede, zatvorenici su prebacivani u samice pre nego što bi u zoru bili izvedeni na vešanje. Svedočenja preživelih opisuju 'horor jutra' kada se čuju zvuci pripreme vešala. Dokumentovanje ovih praksi od strane IranWire i Boroumand Centra omogućilo je svetu da vidi unutrašnju mehaniku mašinerije smrti koja funkcioniše sa zastrašujućom birokratskom preciznošću.
Međunarodni odgovor i pravna borba za ukidanje
Globalna zajednica reaguje na talase iran pogubljenja putem sankcija, diplomatskih nota i rezolucija Ujedinjenih nacija. Specijalni izvestioci UN za ljudska prava u Iranu, poput Javaida Rehmana, redovno izveštavaju o 'šokantnom nivou' egzekucija. Međutim, iranske vlasti ove kritike odbacuju kao 'mešanje u unutrašnja pitanja' i 'zapadni imperijalizam'. Uprkos tome, pritisak javnosti na društvenim mrežama pod heštegom #StopExecutionsInIran pokazao je da kampanje mogu, u retkim slučajevima, naterati sudstvo da odloži izvršenje radi ponovnog razmatranja slučaja.
Pravna borba se vodi i unutar samog Irana, gde hrabri advokati, rizikujući sopstvenu slobodu, pokušavaju da koriste rupe u šerijatskom zakonu kako bi spasili živote. Koncept 'Qisas' (odmazda) omogućava porodici žrtve da oprosti ubici, što je put koji aktivisti koriste da prikupe novac za 'krvnu odplatu' i tako spreče vešanje. Ipak, za političke zatvorenike ovaj put ne postoji, jer je 'žrtva' država, a država u ovim procesima ne pokazuje milost. Dokumentovanje svakog slučaja ostaje jedini način da se osigura buduća odgovornost za počinioce.
Budućnost borbe protiv smrtne kazne u Iranu
Uprkos mračnoj statistici, pokret protiv smrtne kazne unutar Irana raste. Mlade generacije, koje su predvodile proteste 2022. godine, vide iran pogubljenja kao anahroni alat tiranije koji nema mesta u modernom društvu. Borba za ukidanje smrtne kazne neraskidivo je povezana sa borbom za šire demokratske reforme i vladavinu prava. Dok god sudski sistem ostaje pod direktnom kontrolom verskog vrha bez nezavisnog nadzora, procesi će ostati nepravični, a presude politički motivisane.
Gledajući u budućnost, ključna će biti uloga međunarodnih sudova i univerzalne jurisdikcije. Primeri poput suđenja Hamidu Nouryju u Švedskoj zbog učešća u masovnim pogubljenjima 1988. godine daju nadu da će pravda stići one koji su potpisivali smrtne presude. Dokumentovanje istine danas temelj je za procese tranzicione pravde sutra, kada će svaka žrtva iran pogubljenja dobiti svoje ime i priznanje nepravde koja joj je učinjena.
Takeaways
- Smrtna kazna u Iranu služi kao alat za očuvanje moći režima kroz brutalno suzbijanje protesta.
- Priznanja dobijena pod fizičkom i psihičkom torturom jedini su dokaz u većini političkih procesa.
- Sistematsko poricanje prava na pravično suđenje čini svako pogubljenje u Iranu vanpravnim ubistvom.
- Međunarodni pritisak je ključan faktor koji povremeno uspeva da odloži izvršenje smrtnih kazni.
Frequently asked questions
Koliko je ljudi pogubljeno u Iranu tokom poslednjih godinu dana?
Tokom 2023. godine, Islamska Republika Iran izvršila je najmanje 834 pogubljenja, što je dramatičan porast u poređenju sa 582 zabeležena slučaja u 2022. godini. Ovaj porast se direktno povezuje sa pokušajima vlasti da uguše proteste 'Žene, život, sloboda'. Najveći broj izvršenja odnosi se na optužbe za drogu i politički motivisane optužbe poput 'neprijateljstva protiv Boga' (Iran Human Rights, 2024).
Da li optuženi u Iranu imaju pravo na advokata?
U teoriji postoji pravo na odbranu, ali u slučajevima koji uključuju 'nacionalnu bezbednost', optuženi su primorani da biraju advokate sa liste koju je odobrilo sudstvo. Ovi advokati često sarađuju sa tužilaštvom umesto da brane klijenta. Nezavisnim advokatima je redovno zabranjen pristup spisima predmeta ili samim ročištima pred Revolucionarnim sudovima (Amnesty International, 2023).
Šta su 'iznuđena priznanja' i kako se koriste?
Iznuđena priznanja su iskazi prikupljeni pod batinama, elektrošokovima, pretnjama porodici ili samicom. Iranska državna televizija (IRIB) često emituje ova 'priznanja' pre početka suđenja kako bi opravdala smrtnu kaznu u javnosti. Sudije redovno ignorišu svedočenja optuženih da su bili mučeni tokom istrage u pritvornim jedinicama obaveštajnih službi (Human Rights Watch, 2022).
Koji su najčešći razlozi za izricanje smrtne kazne demonstrantima?
Demonstranti se najčešće terete za 'Moharebeh' (rat protiv Boga) i 'Efsad-fel-Arz' (kvarenje na zemlji). Ove neodređene optužbe omogućavaju sudijama da izreknu smrtnu kaznu čak i za dela koja ne uključuju nasilje, poput blokiranja ulice ili paljenja kante za smeće tokom protesta. Ovakva praksa služi kao instrument zastrašivanja (BBC News, 2023).
Entities: Amnesty International · Human Rights Watch · Iran Human Rights (IHR) · Abdorrahman Boroumand Center · Evin Prison · Rajai Shahr Prison · Mohammad Ghobadlou · Navid Afkari · Mohsen Shekari · Islamic Revolutionary Court · Javaid Rehman · Zahedan · Adel-Abad Prison
